Životne priče

Borila sam se sa depresijom a onda mi je jedan naslov promijenio život

Strah! Šta je to zapravo strah? Mogu reći da nisam baš najbolje znala šta je to strah sve dok nisam morala da pokušam uraditi stvari za koje nisam ni znala da se toliko bojim. Strah je negativna emocija koja može da paralizira. Strah nas nekada spriječi da uradimo neke stvari koje tako jako želimo. Da bismo se izborili sa strahom moramo priznati sami sebi da imamo strah, suočiti se s njim, na koncu izboriti se s njim. Zašto sam sve ovo napisala? Zato što sam se u jednom trenutku svoga života susrela sa strahom najteže vrste.

Osoba sam koja se uvijek borila za svoje ciljeve, vrijedno radila da ostvarim sve svoje snove. Mogu reći da sam ostvarila većinu svojih snova i želja, završila sam fakultet Sociologije, položila vozački ispit, pronašla posao u struci, radila, putovala, u međuvremenu upoznala savršenog momka, moga sadašnjeg muža. U braku sam rodila dvije prekrasne djevojčice. U svim tim silnim obavezama koje sam imala kako na poslovnom tako i porodičnom planu nikada nisam imala potrebu da vozim. Uvijek je tu bio neko drugi ko me vozio. Muž, kolege, prijatelji…

Došlo je vrijeme kada su moje kćerke krenule u vrtić i školu tako da je red pao da moram ja da vozim. Bila sam primorana okušat se u toj samostalnoj avanturi vožnje automobila. Obzirom da sam vozački položila jako davno odlučila sam pohađati par časova u auto školi kako bih obnovila znanje i bila spremna da sama vozim. Časovi u auto školi su prolazili jako opušteno i bila sam uzbuđena jer ću uskoro sama voziti.

Po završetku kratke obuke u auto školi došlo je vrijeme da sama vozim. Tada nastaju moji  prvi problemi. Kada sam prvi put sama sjela da vozim dobila sam napad panike i straha. Jednostavno sam bila paralizovana, znanje koje sam imala o vožnji automobila kao da je isparilo. Srce je lupalo tako jako kao da je  htjelo iskočit iz grudi, noge  nisam osjećala.

Obzirom da sam sjela prvi put sama u automobil mislila sam da je ta reakcija normalana. Govorila sam sebi proći će, hrabrila sam samu sebe, ali osjećaj straha i panike  nije prolazio. Iz dana u dan je postajalo teže. Počela sam da se zatvaram u kuću, samo u njoj sam osjećala sigurnost, izbjegavala sam ljude i počela da gubim prijatelje, jer svaki put kad bi me pozvali vani ja bih pronašla izgovor. Sve te reakcije su zapravo bile izazvane od straha da vozim auto.

Postala  sam agresivna prema drugim, čak i prema djeci sam se počela ponašat agresivno. Muža sam odbacivala i bila prema njemu hladna. Nisam mogla da spavam, jedem, obavljam svakodnevne aktivnosti samo su mi se vrtile iste misli u glavi: da li ću na vrijeme zakočit, da li ću se znat vratit u rikverc, da li ću pravilno reagovati u nepredviđenim situacijama. Bila sam neprepoznatljiva, padala sam u depresiju!

Izgubljena u svom strahu, depresiji i anksioznosti  jedno veče sam na facebooku dobila zahtjev za prijateljstvo od Mije Muminović. Prihvatila sam i u prvom pregledu njenog profila shvatila sam da ona piše blog.  U samom nazivu bloga sam se savršeno pronašla.  Blog se zove “Da li preživljavate ili proživljavate“.  Ono što me posebno dojmilo da su njene priče bile su istinite i motivirajuće. Dok sam ih čitala kao da su me oslobađale straha. Njene objave su mi jednostavno davale pozitivnu energiju. Obzirom da sam redovno čitala njene postove poslala sam joj poruku i objasnila svoj problem.

Pružila mi je neophodnu podršku i otkrila jednu novu metodu borbe sa strahom. Preporučila mi je da na papir zapišem sve  ono čega se bojim, to jest da jednostavno razgovaram sa samom sobom. Poslušala sam je i počela sam da razgovaram sa samom sobom, sjela bih pred ogledalo i razgovarala. Moja prva rečenica je uvijek polazila sa: “ Tu sam, evo me strahu, došla sam da se borim sa tobom i da znaš da iz ove bitke ja izlazim kao pobjednik”. Nije mi bilo lahko, trajalo je jako, jako dugo. Borba se nastavljala mjesecima, ali sam svaki dan ponavljala jednu te istu rečenicu,  naravno poslije toga sjedala u auto i pravila manje relacije, pa malo veće i svaki dan tako.

Bila sam sve sigurnija u sebe, jer sam shvatila da rikverc ne predstavlja problem, da kočnica super radi, da svaki skučeni prostor i nije tako mali, da semafori nisu nikakvo čudovište nego naprosto to su samo boje koje se mjenjaju i koje nam olakšavaju kretanje u saobraćaju.

Danas je sve to iza mene, svemu se mogu samo nasmijati, ali vjerujte bilo mi je jako teško.

Na kraju, moj savjet bi bio svima vama koji imate neki strah, nebitno od čega, da se svi vi  možete izborit sa strahom, jer sve to nastaje u našem umu. Ja ne kažem da je to lahko, najteže se borit sa sobom. Ali nemojte nikad odustati, nađite odgovarajuću metodu i hrabro krenite u borbu sa svojim strahovima. Pišite ono sto vas muči, razgovarajte sa samim sobom, razgovarajte sa osoboma u koje imate povjerenje, samo nikad nemojte da se zatvarate u sebe i pokušavate strah pohranit, jer on se time hrani. Suočite se sa strahom, priznajte sebi čega vas je strah i ne odustajte. Nikad!  Jer vi ste na kraju pobjednik!

Comment here